Jedan euro radnika Evrope za sto radnika Dite!

Nakon krvavog rata koji je spolja uvežen u Bosnu i Hercegovinu, te radnička klasa podeljena po nacionalnim linijama, nova vlast je, pod evropskim protektoratom, obećala radnim ljudima „švedski raj“ a donela im „grčki pakao“: posla nema ni za mlade, ni za stare, nema slobodnog i besplatnog pristupa zdravstvenoj usluzi, nema više zajedničke, besplatne i svetovne škole, nema čak ni glasačkog prava za građane kojima administracija oteže izdavanje ličnih isprava… Kao što nema istrage protiv ratnih zločinaca i pomoći borcima i žrtvama rata.

Mir u BiH ubija više nego rat. Privatizacija je posvuda označila kraj proizvodnje i udovoljavanje tajkunskoj gladi novih kapitalista za nekretninama: hotel poduzeća Polihem u Neumu, na moru, deset puta više vredi nego fabrika, mašine i hiljada radnika u Tuzli.
U ovoj golgoti bosanskohercehovačkih radnika fabrika deterdženata Dita je simbol političke korupcije i socijalne propasti. Od hiljadu radnika koji su nekada snabdevali celu Jugoslaviju industrijskim i domaćim sredstvima za čišćenje, ostalo je samo 132. Društvena svojina je preko noći postala državna, a onda je sledeće noći država prodala akcije radnicima, da bi treće noći većinski deo akcija prešao u ruke nekoliko dobro plasiranih ljudi u upravi, koji su četvrtog dana podigli kredite od stotinu miliona maraka radi modernizacije proizvodnje, od kojih prozvodnja nije videla ni pfeniga, ali zato su njihove partner-firme odnele novac u nepoznatom pravcu, da bi šestog dana rekli da je nemoguće obezbediti rentabilnu proizvodnju, i sedmog dana vratili tvrtku u državne ruke po ceni… od simbolične 1 KM! Ali ni federacija, ni kanton ne žele ovaj zatrovani poklon, proglašen „neustavnim“, a poduzeće ne žele vratiti radnicima ako prethodno ne isplate basnoslovni dug austrijskoj banci… Ima se od čega postati lud, pa je i svevišnji Alah od Dite digao ruke.

Stotinak radnika DITE ne primaju platu već 32 meseca. Sve su već okušali: štrajk, okupaciju fabrike, štrajk glađu, ulične prosvjede, blokadu saobraćajnih raskršća, obraćali se svim vladama, političarima i sudijama. Po kiši i hladnoći, oni i dalje svake sedmice oglašavaju svoj gnev. Među njima ima i supružnika koji su oboje bili zaposleni u DITI, pa su oboje bez primanja, ima i onih koji su u poplavama sve izgubili. U februaru su prvi bili na ulicama, danas su poslednji koji bi se predali. Ali moralno i materijalno oni su na izmaku snage. Treba li neko od njih da se pospe benzinom ili da, kao onaj očajni rumunski radnik, skoči sa balkona parlamenta na glavu tajkunskih poslanika i njihovih dvojnika u parteru, kako bi probio ambijent straha i onog „svako za sebe“?

Samo evropska radnička klasa može pomoći bosanskohercegovačkim radnicima. Internacionalizam ne sme biti gola fraza. U Evropi, na sreću, još ima radnika koji mogu bar s jednim eurom pomoći njihovu tuzlansku braću u beznađu, kao što su radnici u doba Prve internacionale s jednim šilingom članarine pomagali svoju braću u štrajkovima , na koje je u ono vreme žandarmerija (današnje „specijalne jedinice“) nasrtala vatrenim oružjem.

DITA je simbol borbe i otpora radnika u Bosni i Hercegovini. Njihov poraz doneće poplavu razočarenja šire od tuzlanskog kantona. Podržimo li ih danas, podržaćemo sebe za sutra.
Radoslav Pavlović Monika Karbowska

Na račun Emine Busuladžić, predvodnice štrajkačkog odbora i jedne od osnivača sindikata Solidarnost u Tuzli , uz oznaku „za Ditu“, takodje možete uputiti novčanu pomoć:
NLB Banka d.d., Tuzla
Maršala Tita 34,
75000 Tuzla, BiH
Telefon: +387 35 259 259
Fax: +387 35 302 802
E-mail: info@nlb.ba
Vlasnik: Emina Busuladzic SWIFT: TBTUBA22 IBAN BA391320010526292230 Devizni deo: 105262922 JMBG: 0703956185034