Ako bih hteo da opsežno i temeljno odgovorim na ideje o direktnoj demokratiji koje se u zadnje vreme pojavljuju na levici u regiji, morao bih napisati čitavu knjigu, tj. poći od filozofije povijesti, preko prosvetitelja XVIII stoleća i klasične nemačke filozofije (Kant, Hegel), morao bih se osvrnuti na Feuerbacha i socijaliste utopiste, da bih došao do Marxa i njegovog radikalnog preokreta u poimanju društva i povijesti. Ja to ne mogu, a i nema svrhe jer svako može i sam prostudirati ceo taj idejni razvoj. Umesto toga cilj mi je da u jednom kratkom osvrtu prikažem sve protivurečnosti pod kojima se ovo pitanje uglavnom postavlja.

Svakako, ako ćemo o direktnoj demokratiji da govorimo kao o metodi organizovanja proletarijata i siromašnih slojeva naroda u svrhu otpora kapitalu i izvođenja revolucije onda istorijski primeri govore sami za sebe. Tokom 20.-og veka imali smo prilike da svedočimo mnoštvu slučajeva stvaranja sovjeta, fabričkih i kvartovskih odbora – i svi su oni potvrdili orgomnu važnost i značaj ovakvog vida organizovanja, koji je u potpunosti bio podređen svojoj klasnoj sadržini. No s druge strane – o direktnoj demokratiji se – posebno u Hrvatskoj i BIH gde smo nedavno imali primere plenuma – neretko govori kao o opštem leku za sva pitanja ukidanja kapitalizma, univerzalnoj metodi i svojevrsnoj ideologiji. Ovde ću govoriti isključivo o tom vidu pitanja.

Takav pojam direktne demokratije, kao sredstva odlučivanja većine o društvenim pitanjima, je samo jedna univerzalna intelektualna, mislena kategorija, ponuđena društvu kao spasonosni lek, kao što su moralne kategorije bratstva i ljubavi nuđeni ovozemaljskom svetu od strane apostola. A svet je išao svojim putem, tj. putem proizvodnje svog materijalnog života i klasne borbe, a iz sveta ideja uzimao samo ono što mu je bilo potrebno za razvoj. Utopisti XIX stoleca (Fourier, Owen), za koje su svi socijalisti čuli a niko ih nije čitao, i koji su prethodili Marxu, su pravi intelektualni genijalci kad se uzmu u obzir realne istorijske okolnosti u kojima su živeli. Pa, ipak povijesni razvoj je odgurnuo na stranu njihove teorije kao progresivne etape ljudske misli, ali neprimenljive u praksi. Oni nisu drugo ni mogli do ponuditi socijalističku ideju još nerazvijenom radničkom pokretu odozgo, pomoću kapitala buržuja filantropa, kojima su i sami pripadali. U Engleskoj, Francuskoj i Americi stvarane su izvanredno uspešne socijalističke zajednice (falange), proizvodno sposobne i efikasne, socijalno utemeljene na jednakosti i zajedničkoj svojini, gde je vladala direktna demokratija bez fraze, kao nešto što se samo po sebi razume, pa ipak ih je kapitalističko okruženje podrilo. Realnom društvenom procesu se nije mogao nametnuti nikakav recept iz nečije glave, odozgo ili sa strane, prosvetiteljskim radom. Zato su Marx i Engels stalno ponavljali i upozoravali svoje sledbenike, da oni nemaju nikakav unapred dati recept za oslobođenje društva, već da se analizom postojećih odnosa treba tražiti odgovor za povijesne zadatke te epohe. Otuda ona čuvena formula “Oslobođenje radničke klase biće delo samih radnika”. To nikako nije poetična i simpatična krilatica, već duboko saznanje, stečeno na temelju granica tadašnjeg sveopšteg utopijskog karaktera socijalističke misli.

Ista je stvar sa direktnom demokratijom. Anarhisti su zastupali da se prvo čovek (radnik) treba osloboditi religioznih predrasuda, postići autonomija svakog pojedinca, kako bi se odlučivalo uz punosvest i izbegle zamke i opasnosti svake posredne demokratije. Sve je to bilo vrlo lepo i simpatično dok se ćaskalo u kafiću i pisale političke brošurice, ali kad je došlo vreme građanskog rata, kao u Španiji 36-39., oni su i sami priznali da njihova teorija nije dobra za ratno vreme, kada je bila potrebna gvozdena disciplina i koordinacija vojnih operacija. A anarhizam je počivao na slobodnom uverenju i volji svakog pojedinca kao suverenog političkog subjekta : niko nikom ništa nije mogao spolja nametati; ali odatle je proistekla totalna vojna i politička nemoć, kao i poraz revolucije.

Umesto lapidarne formule od dve reči, trebalo bi se intelektualno domisliti, razraditi njeno značenje, kao i primenu u praksi. Kako ćemo primeniti direktnu demokratiju na selu, među porasturanim sitnim seljacima sopstvenicima ? Kako u moru nezaposlenih ? Kako u vojsci i policiji ? Kako u fabrikama i državnim ustanovama ? O čemu će oni raspravljati ? Ko će voditi skupove, i u čije ime ? U Tuzli su plenume vodili moderatori kao tehnička neutralna lica, ali svakih pet minuta se pokazivalo da su odluke u vezi dužine nastupa, u vezi teme, u vezi načina formulacije pitanja za glasanje, kao i pitanja većine ili konsenzusa, a da ne govorimo o pitanju izbora nekog trajnog rukovodećeg tela, sve odreda izrazito politička a ne tehnička pitanja. Plenumi su hteli politiku zadržati pred vratima, a ona je uletela u sobu kroz sve prozore. Pa pošto se niko nije hteo uvrediti, niti ko ostaviti u manjini (jer i oni poseduju apsolutnu vrednost lične autonomije), ništa se realno nije ni odlučivalo, pa je pregršt perifernih tema sve zatrpao, tako da su se i sami animatori, uprkos energiji i strasti za zajedničku stvar, redom zamarali. Utoliko više što se pokret postupno osipao, a na plenume dolazilo sve manje ljudi, umesto da ih bude sve više, ako je verovati logici teorije političke edukacije kroz građanske plenume.

Levi građanski aktivisti su bili ne samo inicijator, već i pčela radilica u plenumima. Mi studenti smo 68-69 živeli samo kroz plenume i za plenume, tada nazivanih zborovima. Uzalud! Nikako ne želim omalovažiti ni trenutne rezultate koji su postignuti u Tuzli, kao onaj događaj kad je jedan profesor doveo radnike i naterao administraciju da izda 4000 zdravstvenih knjižica. Ta oni su morali, jer masa je stajala preteći, kako u kancelariji tako i na ulici. No državni aparat, niti uhodane birokratske navike i običaji ni u čemu se nisu izmenili. Energija nije bila usmerena u pravom smeru, a krivica nije ona organizatora plenuma već opšte društvena, povijesna. Klasnu optiku je zamenila građanska nadklasna optika.

Ali, šta je sa desetinama hiljada drugih knjižica, šta je s neuvezanim radnim stažom, šta je s neplaćanjem socijalnih dadžbina od strane privatnika, kojima prva država daje primer kako se potkradaju zaposleni ? Šta je plenum istakao da bi i ta neuka trudbenička masa došla ? Plenum je pričao, pričao, ništa nije odlučivao, nikog nije birao, svaki dan se priča ponavljala sa tri četvrtine vremena posvećenog proceduralnim pitanjima, na kraju su se svi zamorili i razišli. Kao aktivni učesnici plenuma, na osnovu kojeg iskustva sudionici često grade teoriju direktne demokratije, postojala bi intelektualna obaveza da se bar svede bilans plenuma. Zašto nije uspelo ? Ako mi se kaže da su ljudi neuki, ophrvani problemima, razočarani, pohotni, potkupljivi – time se govori isto ono što kaže i sveto pismo : ljudi su grešni ! Crkva im kaže : pokajte se za prvobitni greh, ljubite bližnjeg i budite pokorni. A napredni prosvetitelji plenuma im kažu: ljudi, učite, obrazujte se i budite aktivni učesnici u društvenim zbivanjima! Ovo drugo nema više realnog efekta nego ono prvo. Ja nikako ne odbacujem veliki filozofski idealizam kao što čine vulgarni materijalisti, ali idealizam je Marxom prevaziđen, a realna ekonomska, socijalna i politička rasprava za nas tek tu počinje, te ja nikako nisam voljan ponovo se vraćati na daleku prošlost, koja je kao povijest i nauka inače veoma interesantna.

Direktna demokratija je lepa, pa čak u izvesnoj meri i izvodljiva stvar u preduzeću, ustanovi, pa čak i na nivou grada. Ali šta ćemo sa vladom u Sarajevu, Zagrebu, Beogradu ili Ljubljani, koja drži sve glavne poluge vlasti ? Republika kao državna zajednica mora imati budžet, vojsku, carinsku, kreditnu i socijalnu politiku, pa kako je moguće – osim ako nije reč o anarhističkom neposrednom ukidanju religije, novca, države, granica itd. – uključiti sve građane u definisanje politike vlade, a osim toga uz « apsolutnu transparentnost » ! Hoće li milioni građana za svaku stvar glasati aklamacijom ? Gde će se okupiti ? Koliko treba vremena i energije za materijalizaciju tog apsolutnog referenduma za svako postavljeno pitanje ? A pitanja je na stotine i hiljade ! Hoće li se javno i transparentno odlučivati koliko je potrebno aviona, helikoptera i tenkova ? Da li od svetske banke pozajmiti 500 milona KM ili milijardu kredita, za pokretanje proizvodnje i socijalno zbrinjavanje ljudi ? Hoće li se glasati većinom ili konsenzusom ? Ili će to određivati « stručna tela » ? Pa ta tela i sada postoje, samo izgleda da se rukovode ličnim, grupnim ili klasnim interesima, a ne interesom radnih ljudi. Kako ih izabrati ? Pa izborom parlamenta, koji će izabrati vladu, a koja će oformiti ministarstva zadužena za pojedine oblasti kao « stručna tela ». Ali parlamentarni izbori su posredna a ne direktna demokratija !

I sovjetska vlast, mada utemeljena na vlasti proletarijata, i time superiorna u odnosu na buržoaski parlamentarizam – koji skuplja glasove svake četiri godine a onda radi šta mu njegov klasni imperativ nalaže – je posredna vlast. Radni ljudi po preduzećima i ustanovama biraju svoje radničke savete, koji delegiraju svoje predstavnike u pokrajinskim savetima, a koji biraju glavni radnički savet ili vladu. To je, bar na teorijskom planu, bila poslednja reč demokratije i neophodne centralizacije, bez koje se delotvornost akcije pretvara u sterilno pričanje. Pošto ni u kapitalizmu, ni u prelaznom periodu to nije moguće izvan klasnih opcija, pošto je « opšti društveni interes » samo fikcija, to znači da se demokratija može upražnjavati samo kroz sučeljavanje političkih stranaka i njihovih programa, koji predstavljaju društvene klase, a ne preko direktnog učešća svakog pojedinca.

Direktni upliv svakog pojedinca na društvena zbivanja je vrlo ograničen, prostorno i vremenski, ali ako je taj pojedinac na čelu jedne stranke, koja predstavlja jednu klasu ili neki socijalni front, onda njegova reč daleko odzvanja i sakuplja u sebi veliku društvenu snagu, čiji je cilj politička vlast. To se posebno vidi u epohama dubokih kriza, kada se celo društvo cepa na dva, kao nožem presečena dela, kada jedan brat može biti u četnicima a drugi u partizanima, i kada nema milosti jer klasna opredeljenost biva jača od porodičnih veza, i kada odlučujuću reč ima ili revolucija ili fašizam.

U jednom dopisu u vezi ove teme stoji : Ja ne mislim da je direktna demokratija (jedini) način da se prevaziđe kapitalizam, nego je to instrument koji ima za zadatak da spriječi pojavu staljinizma. Revolucija ne smije zavisiti od moralnog integriteta pojedinaca: već smo vidjeli kako to završava.

Ja ne mislim da je direktna demokratija (jedini) način da se ostane u plitkim vodama kapitalizma, ali je svakako njegov instrument, uprkos naprednim težnjama njenih zastupnika. Levi socijalisti i ultra-levi komunisti su manje više pomešano zastupali razne teorije kao medicinske terapije da se spreči birokratizacija socijaldemokratije i komunizma posle Oktobra. Svi su završavali s moralnim travama, koje su svoje ishodište nalazile u Kantovom « kategoričkom imperativu », a da se stvarni protok povijesti nije obazirao na njih. Već Proudhon , Dostojevski i Bakunjin su komuniste smatrali potencijalnim diktatorima, nekom vrstom polpotista pre nego što je pojam nastao, a Marxa « bizmarkovskim mozgom ». Posle rascepa na kongresu ruskih socijaldemokrata 1903.godine na « boljševike » i « menjševike » (a samo nekoliko meseci nakon kongresa Lenjin je postao manjina ), Rosa Luxemburg i Lav Trocki su optuživali Lenjina za diktatorske jakobinske ambicije. Anarhisti mrze Trockog kao i Lenjina, što im ne smeta da sa neskrivenim zadovoljstvom svakih deset godina štampaju brošuru Trockog « Naši politički zadaci » iz 1904.godine, u kojoj ovaj napada Lenjinov jakobinizam. Sve te polemičke žaoke, koje je povijest ostavila kao promašene – a to su priznali i Rosa Luxemburg i Lav Trocki, zato što su bili istinski revolucionari i imali smelosti priznati svoje greške – i danas se preprodaju u levim socijalističkim krugovima kao poslednji izum političke nauke.

Već su menjševici (socijaldemokrati) govorili 1917. : revolucija je preuranjena, treba sačekati razvoj proizvodnih snaga u kapitalizmu i postići prosvećivanje masa, pa tek posle misliti na socijalističku revoluciju. « Rusija je isuviše zaostala za socijalizam ! » Ali carska reakcija u liku Kornilova (neka vrsta Pinočea onog doba) nije htela ni demokratiju, ni socijalizam, već povratak na staro. Tako su mase gurnute u novu etapu revolucionarnog besa, kao što je bekstvo debilnog francuskog kralja, za koga su svi imali poštovanje, raspalilo francusku revoluciju. U tom džinovskom sukobu klasa nadklasne i vanvremenske političko-pravne formule najsigurnijeg puta da se čovečanstvo oslobodi bede i neznanja su prost komadić papira, na koji niko ne haje. Sovjeti ruskih radnika i vojnika su bili prava i jedina direktna demokratija koja je ikad postojala u tim razmerama, pa ipak nakon zamora i povlačenja masa iz političkog života njihovo izrođavanje se nije moglo izbeći, jer nikakva pomoć nije stizala izvana. Moralni integritet pojedinaca je tu bio od male koristi. Njegova realna težina nije bila veća od težine listića koji pada s drveća u šumi. I najsvetliji moralni karakteri imaju svoje skrivene sive senke, jer žive u društvu takvom kakvo je. Samo sveci na nebu nemaju mana. Tražiti u moralnom integritetu pojedinca bedem za društveni napredak, kao što se tražilo na tuzlanskom plenumu, je zaista idealistička iluzija. Lenjin je baš na tu iluziju stalno upozoravao, tako da mu se bar to ne može pripisati u greh : Ili će nas svetska revolucija izvući iz bede i izolacije, ili ćemo se pod pritiskom svetskog kapitalizma izroditi ! I dogodilo se ovo drugo.

Oni koji priznaju povijesnu opravdanost i nužnost Oktobra, nalaze uzrok degeneracije nekoliko godina kasnije. Kronštat i zabrana frakcija unutar partije (1921), to je « prvobitni greh komunizma ». Oni priznaju Lenjina i Oktobar 1917, ali posle 1921. ni Lenjin se više ne priznaje kao autoritet, kao ni Trocki. Njihova argumentacija se najviše svodi na spise « Radničke opozicije », « ultra-levih » (Panekoek, Bordiga) i posebno anarhističke legende u vezi Kronštadta. Retorička propaganda direktne demokratije potiče od tih vremena, jer je smatrala da se staljinizam kao monstruozna degeneracija sovjetske vlasti mogao preduprediti izmenom jednog paragrafa u statutu vladajuće partije. A to je isto što i objašnjavati rascep hrišćanstva na katolike i pravoslavne u XII stoleću onim rituelnim zajebancijama oko soli i hleba prilikom pričešća : da se nisu posvađali oko tih gluposti, hrišćanstvo bi i dalje ostala ujedinjena crkva ! Birokratiju « zaslužnih » aparatčika nije stvorio paragraf Lenjinovog statuta o (privremenoj) zabrani frakcija unutar partije, već glad i iscrpljenost masa, koje su iz grada bežale na selo da prežive sa čorbom od kopriva. Trocki je magistralno objasnio prave uzroke staljinske degeneracije (Boljševizam i staljinizam, Kako je Staljin pobedio opoziciju, Izdana revolucija), ali se to često ne čita i formira mišljenje na osnovu stavova iz druge ili treće ruke.

Pouke Trockog se svode na sledeće: bez međunarodne revolucije sovjetska država je bila osuđena na izrođavanje, jer je nastala kao prva karika u razbijanju imperijalistickog lanca, ali socijalizam nije mogla izgraditi jer je to nemoguće samo u jednoj zemlji, a drugo, jer je socijalna osnova Rusije bila krajnje zaostala. To je još Lenjin znao i govorio. Prema tome, nikakva moralna, pravna, administrativna ili politička magična formula, uključujući tu i direktnu demokratiju, nije mogla sprečiti dubinsko retrogradno pomeranje socijalnih snaga. I tu Marx ima nesumnjivo pravo: tamo gde vlada glad, od demokratije ostaje samo uzajamno hvatanje za gušu, kako bi ko ugrabio veći komad za sebe. A dok se oni hrve, ti mozeš pričati koliko hoćeš o kulturi, civilizaciji i direktnoj demokratiji, niko te ne sluša.

Zbog toga, međutim, ne treba biti gorak ili zapadati u nevericu. Treba stvari jednostavno razumeti i naći najbolji način da se ide napred, a to se opet na ličnom i političkom planu čini tako što se čovek kroz borbu stalno uči i nastoji pomoći druge u učenju. Nikakvih unapred datih garantija nema protiv mogućeg izrođavanja revolucije, niti nju može sprečiti opšta univerzalna formula direktne demokratije.

Radoslav Pavlović