Radničke i seljačke mase zapadne Ukrajine, Bukovine, podkarpatske Ukrajine u pometnji se pitaju: kuda se okrenuti? šta zahtevati? U takvom položaju, naravno, vođstvo sklizne u ruke najreakcionarnijih ukrajinskih klika, koje svoj „nacionalizam“ pokazuju tako što se pitaju kojem će imperijalizmu prodati ukrajinski narod, u zamenu za obećanu fiktivnu nezavisnost. Na takvoj tragičnoj pometnji Hitler je i zasnovao svoju politiku oko ukrajinskog pitanja…Prevashodno pitanje je osigurati revolucionarno jedinstvo i nezavisnost Ukrajine radnika i seljaka u borbi protiv imperijalizma, na jednoj strani, i protiv moskovskog bonapartizma, na drugoj…Na početku poslednjeg imperijalističkog rata ukrajinci Melenevski („Basok“) i Skoropis-Jeltikovski pokušali su da ukrajinski oslobodilački pokret stave pod zaštitu hoencolernovskog generala Lundendorfa, pokrivajući se pri tome levim frazama. Revolucionarni marksisti su tu gospodu odstranili nogom u zadnjicu. Isto tako treba da postupe i ubuduće. Predstojeći rat stvoriće povoljni ambijent za sve vrste avanturista, čudotvoraca i pronalazača zlatnog runa. Ovoj se gospodi, koja voli da greje ruke na vatri nacionalnog pitanja, ne sme dopustiti da priđe radničkom pokretu ni na domet puške. Ni najmanji kompromis sa imperijalizmom, kako fašističkim tako i demokratskim! Ni najmanji ustupak ukrajinskim nacionalistima, bili oni reakcionarni klerikalci ili liberalni pacifisti! Nikakvi „narodni frontovi“! Potpuna nezavisnost proleterske partije, kao avangarde trudbenika!

Ukrajinsko pitanje, koje su mnoge vlade, mnogi « socijalisti », pa čak i « komunisti » nastojali da zaborave i odgurnu u najzabačeniji kutak istorije, sada je iznova postavljeno na dnevni red, i to sa udvostručenom silom. Novo zaoštravanje ukrajinskog pitanja najtesnije je povezano sa izrođavanjem Sovjetskog saveza i Kominterne, uspesima fašizma i približavanjem novog imperijalističkog rata. Raspeta između četiri države, Ukrajina zauzima sada u sudbi Evrope isti položaj koji je zauzimala Poljska u prošlosti, s tom razlikom što su međunarodni odnosi danas neuporedivo napetiji a razvoj događaja sve ubrzaniji. Ukrajinskom pitanju je suđeno da u bliskoj budućnosti odigra ogromnu ulogu u životu Evrope. Nije Hitler bez razloga digao toliku buku oko stvaranja « Velike Ukrajine », da bi onda brze-bolje to pitanje kradom zatajio.

Druga Internacionala, koja izražava interese radničke birokratije i aristokratije imperijalističkih država, savršeno je ignorisala ukrajinsko pitanje. Čak ni njeno levo krilo nije posvetilo ovom pitanju neophodnu pažnju. Dovoljno je pomenuti da je Roza Luxemburg, s njenim bistrim umom i zaista revolucionarnim duhom, smatrala da se može reći da je ukrajinsko pitanje izum šake intelektualaca. Ovakav stav je ostavio dubok trag čak i u poljskoj komunističkoj partiji. Ukrajinsko pitanje se za zvanične vođe poljske sekcije Kominterne više postavljalo kao smetnja nego kao revolucionarni problem. Otuda istrajni oportunistički pokušaji da se to pitanje izbegne, zabašuri, prećuti ili odgurne u neodređenu budućnost.

Boljševička partija je, postepeno i ne bez teškoća, uspela da pod neprestanim Lenjinovim pritiskom zauzme ispravan stav prema ukrajinskom pitanju. Pravo na samoopredeljenje, tj. na otcepljenje prema Lenjinu važi ne samo za Poljake, već i za Ukrajince. On nije priznavao nikakve aristokratske nacije. Svaku težnju umanjivanja ili odgađanja problema potlačenih nacionalnosti on je smatrao za pojavu velikoruskog šovinizma. Posle osvajanja vlasti došlo je unutar partije do ozbiljne borbe oko razrešenja mnogobrojnih nacionalnih problema zatečenih u nasleđu stare Rusije. U svojstvu narodnog komesara zaduženog za nacionalnosti, Staljin je stanovito predstavljao najcentralističkiju i najbirokratskiju struju. To se naročito pokazalo na pitanju Gruzije i pitanju Ukrajine. Prepiska u vezi tih pitanja nije ni do danas objavljena. Mi se nadamo da ćemo moći da objavimo samo jedan mali deo te prepiske, koji nam je na raspolaganju. U svakom retku Lenjinovih pisama i predloga izvire težnja da se što je moguće više izađe u susret nacionalnostima koje su u prošlosti ugnjetavane. Naprotiv, u predlozima i izjavama Staljina stanovito provejava tendencija birokratskog centralizma. U cilju zadovoljavanja „administrativnih potreba“, tj. interesa birokratije, najpravedniji zahtevi ugnjetenih nacionalnosti bi bili žigosani kao pojava sitno-buržoaskog nacionalizma. Svi ti simptomi su se mogli uočiti već od 1922-23. godine. Ali od tog vremena oni su poprimili čudovišni razvoj i doveli do potpunog gušenja bilo kakvog samostalnog nacionalnog razvitka naroda SSSR-a.

Po zamisli stare boljševičke partije, sovjetska Ukrajina je trebala da postane čvrst stožer oko kojeg bi se ujedinili svi ostali delovi ukrajinskog naroda. U prvom periodu svog postojanja, Sovjetska Ukrajina je nesumnjivo izvršila moćnu privlačnu silu u međunacionalnim odnosima i podstakla na borbu radnike, seljake i revolucionarnu inteligenciju u zapadnoj Ukrajini, porobljenoj od strane Poljske. Međutim, tokom godina termidorske reakcije položaj sovjetske Ukrajine, a zajedno s tim i način postavljanja ukrajinskog pitanja se u svoj svojoj oštrini izmenio. Ukoliko su probuđene nade bile veće, utoliko je razočarenje bilo teže. Birokratija je gušila i izrabljivala narod i u Velikorusiji. Ali u Ukrajini stvar je postala složenija usled uništenja nacionalnog zanosa. Restrikcije, čistke, represija i svi oblici birokratskog razbojništva nigde nisu poprimili tako zločinački razmah kao u Ukrajini, u borbi protiv duboko ukorenjenih težnji ukrajinskih masa za više slobode i nezavisnosti. Sovjetska Ukrajina je postala za totalitarnu birokratiju jedan administrativni odsek privredne celine i vojna baza SSSR-a. Istina, staljinistička birokratija podiže spomenike Ševčenku, ali samo zato da bi tim spomenikom jače ugušila ukrajinski narod i naterala ga da jezikom kobzara [ukrajinskih guslara] peva u slavu kremaljske klike siledžija.

Kad je reč o zagraničnoj Ukrajini, Kremlj se prema njoj odnosi na isti način kao prema bilo kom kolonijalnom ili polukolonijalnom narodu, tj. kao sredstvu za potkusurivanje u svojim međunarodnim kombinacijama sa imperijalističkim državama. Na nedavnom XVIII kongresu staljinske „partije“ Manuiljski, jedan od najodvratnijih renegata ukrajinskog komunizma, sasvim otvoreno je izjavio da ne samo SSSR, već i Kominterna („butika“, po Staljinovoj definiciji) odustaju od zahteva za oslobođenjem potlačenih naroda ako njihovi ugnjetači ne spadaju u neprijatelje vladajuće moskovske klike. Staljin, Dimitrov i Manuiljski brane danas Indiju od… Japana, ali ne od Engleske. Zapadnu Ukrajinu oni su spremni zauvek predati Poljskoj u zamenu za diplomatski ugovor koji bi imao privid dobitka za kremaljske birokrate: oni u svojoj politici već odavno ne idu dalje od trenutačnih kombinacija!

Od nekadašnjeg poverenja i simpatija zapadnih ukrajinskih masa za Moskvu nije ostalo ni traga. Posle nedavne „čistke“ u Ukrajini niko na Zapadu više ne želi da se priključi kremaljskoj satrapiji, koja se i dalje naziva Sovjetskom Ukrajinom. Radničke i seljačke mase zapadne Ukrajine, Bukovine, podkarpatske Ukrajine u pometnji se pitaju: kuda se okrenuti? šta zahtevati? U takvom položaju, naravno, vođstvo sklizne u ruke najreakcionarnijih ukrajinskih klika, koje svoj „nacionalizam“ pokazuju tako što se pitaju kojem će imperijalizmu prodati ukrajinski narod, u zamenu za obećanu fiktivnu nezavisnost. Na takvoj tragičnoj pometnji Hitler je i zasnovao svoju politiku oko ukrajinskog pitanja. U svoje vreme mi smo govorili: bez Staljina, tj. bez zločinačke politike Kominterne u Nemačkoj, ne bi bilo ni Hitlera. Danas možemo tome dodati: bez nasilja staljinske birokratije nad sovjetskom Ukrajinom ne bi bilo ni hitlerovske ukrajinske politike.

Nećemo se ovde zadržavati na analizi motiva koji su naveli Hitlera da, bar za sada, odustane od parole Velike Ukrajine. Ti razlozi se mogu tražiti, s jedne strane, u prevarantskim kombinacijama nemačkog imperijalizma, a s druge strane, u strahu da se izazove đavo s kojim bi se teško moglo nagoditi. Potkarpatsku Ukrajinu Hitler je poklonio mađarskim krvnicima. A to je učinjeno, ako ne s javnim odobrenjem Moskve, u svakom slučaju s njenim prećutnim pristankom. Kao da je Hitler rekao Staljinu: „Ako bih sutra napao Sovjetsku Ukrajinu, zadržao bih samo Karpatsku Ukrajinu“. U vidu odgovora Staljin je na XVIII kongresu otvoreno stao u odbranu Hitlera od kleveta zapadnih „demokratija“. Hitler hoće da napadne Ukrajinu? Ni slučajno! Ratovati s Hitlerom? Za to nema ni najmanjeg razloga! Predaju subkarpatske Ukrajine Mađarskoj Staljin javno tumači kao gest miroljubivosti. To znači da su različiti delovi ukrajinskog naroda postali za Kremlj moneta za potkusurivanje u međunarodnim nagodbama.

Četvrta internacionala treba sebi jasno predočiti ogroman značaj ukrajinskog pitanja, ne samo za sudbinu jugo-istoka i istoka Evrope, već i cele Evrope. Radi se o narodu koji je dokazao svoju životnu snagu, koji je po broju stanovnika ravan Francuskoj, koji zauzima izuzetno bogatu teritoriju, i koji je, povrh toga, od izuzetnog strategijskog značaja. Pitanje Ukrajine je postavljeno u svoj njegovoj veličini. Potrebna je jasna i razgovetna parola u skladu sa novom situacijom. Moje mišljenje je da u ovom času ona može biti samo ova: za jedinstvenu, slobodnu i nezavisnu radničko-seljačku sovjetsku Ukrajinu!
Ovaj program je u nepomirljivoj suprotnosti pre svega sa interesima tri imperijalističke države: Poljske, Rumunije i Mađarske. Verovati da oslobođenje i ujedinjenje Ukrajine može biti ostvareno mirnim diplomatskim putem, preko referenduma, kroz rezolucije Lige naroda i sl., za to su sposobni samo beznadežni pacifistički glupaci. Ništa više ne vrede, napokon, ni svi ti „nacionalisti“ koji računaju da će rešiti ukrajinsko pitanje tako što će postati sluga jednog imperijalizma protiv drugog. Hitler je tim avanturistima dao neprocenjivu lekciju predavši popdkarpatsku Ukrajinu mađarima, koji su bez oklevanja istrebili veliki broj lakovernih ukrajinaca. Ukoliko stvar bude zavisila od vojne sile imperijalističkih država, pobeda jedne ili druge grupe može značiti samo nove podele ukrajinskog naroda i njegovo još strašnije porobljavanje. Program nezavisnosti Ukrajine u epohi imperijalizma direktno je i neodvojivo povezan s programom proleterske revolucije. Zločin bi bio kad bi se gajile bilo kakve iluzije u tom pogledu.

Ali nezavisnost objedinjene Ukrajine značio bi odvajanje sovjetske Ukrajine od SSSR-a! – uzviknuli bi u horu „prijatelji“ Kremlja. Pa šta u tome ima tako strašnog? – odgovaramo mi. Strahopoštovanje pred državnim granicama nam je strano. Mi ne stojimo na pozicijama „jednog i nedeljivog“. Na kraju, i sam ustav SSSR-a priznaje nacijama koje su u sastavu federacije pravo na samoopredeljenje, tj. na otcepljenje. Štaviše, ni sadašnja kremaljska oligarhija se ne usuđuje, prema tome, poricati ovaj princip. Istina, on je samo na papiru. I najmanji pokušaj da se postavi pitanje nezavisnosti Ukrajine značio bi biti okrivljen za veleizdaju i neposredno streljan. Ali upravo ta odvratna dvoličnost, upravo taj nemilosrdni progon svake slobodne nacionalne misli su i doveli do toga da mase radnih ljudi u Ukrajini, još više nego u Velikorusiji, gledaju na vlast Kremlja kao čudovišno nasilje. Samo se po sebi razume da u takvom unutrašnjem stanju ne može biti govora o tome da se zapadna Ukrajina dobrovoljno priključi SSSR-u, takvom kakav je danas. Prema tome, objedinjavanje Ukrajine pretpostavlja oslobađanje takozvane sovjetske Ukrajine od staljinske čizme. I u ovom pitanju bonapartistička klika će požnjeti ono što je posejala.

„Pa zar to neće značiti vojno oslabiti SSSR?“ – zaurlaće od užasa „prijatelji“ Kremlja. SSSR je oslabljen, odgovaramo mi, time što što sve više jačaju centrifugalne sile koje porađa bonapartistička diktatura. U slučaju rata, mržnja masa prema vladajućoj vrhuški može dovesti do oburvavanja svih socijalnih tekovina Oktobra. Ognjište defetističkog duhovnog stanja je u Kremlju. Nezavisna sovjetska Ukrajina, naprotiv, postala bi silom svojih vlastitih interesa moćan jugozapadni odbrambeni bedem za SSSR. Odvajanje Ukrajine ne bi oslabilo vezu s trudbeničkim masama Velike Rusije, već samo slabljenje totalitarnog režima, koji guši isto tako Velikorusiju kao i sve druge narode Sovjetskog saveza. Što pre sadašnja bonapartistička kasta bude podrivena, oborena, očišćena i uklonjena, tim pre će obrana sovjetske republike postati čvršća, a njena socijalistička budućnost izvesnija.

Razume se, nezavisna radničko-seljačka Ukrajina mogla bi potom stupiti u Sovjetsku Federaciju; ali dobrovoljno, pod uslovima koje bi ona sama smatrala prihvatljivim, što bi sa svoje strane pretpostavljalo revolucionarni preporod samog SSSR-a. Stvarno oslobođenje ukrajinskog naroda nezamislivo je bez revolucije ili niza revolucija na Zapadu, koje bi na kraju krajeva dovele do stvaranja Ujedinjenih sovjetskih država Evrope. Nezavisna Ukrajina bi besumnje ušla u tu Federaciju kao ravnopravan član. Proleterska revolucija u Evropi, po svom sledu, ne bi pak ostavila ni kamen na kamenu od odvratnog zdanja staljinskog bonapartizma. U tom slučaju bio bi neizbežan najprisniji savez između Ujedinjenih sovjetskih država Evrope i preporođenog SSSR-a, koji bi doneo neizmernu korist evropskom i azijskom kontinentu, uključujući napokon i samu Ukrajinu. Ali mi ovde prelazimo na pitanja drugog i trećeg reda. Prevashodno pitanje je osigurati revolucionarno jedinstvo i nezavisnost Ukrajine radnika i seljaka u borbi protiv imperijalizma, na jednoj strani, i protiv moskovskog bonapartizma, na drugoj.

Ukrajina je osobito bogata iskustvom često pogrešnih puteva u borbi za nacionalno oslobođenje.Tu je sve isprobano: i sitnoburžoaska Rada, i Skoropadski, i Petljura, i „savez“ sa Hohenzollernom i kombinacije sa Antantom. Ko posle svih tih eksperimenata i dalje polaže svoje nade u neku od frakcija ukrajinske buržoazije, u svojstvu predvodnika nacionalno oslobodilačke borbe, taj je politički mrtav. Samo je ukrajinski proletarijat kadar ne samo da reši ovaj u suštini revolucionarni zadatak, nego i da preuzme na sebe inicijativu za njegovo razrešenje. On, i samo on, može oko sebe okupiti seljačke mase i odista revolucionarnu nacionalnu inteligenciju.
Na početku poslednjeg imperijalističkog rata ukrajinci Melenevski („Basok“) i Skoropis-Jeltikovski pokušali su da ukrajinski oslobodilački pokret stave pod zaštitu hoencolernovskog generala Lundendorfa, pokrivajući se pri tome levim frazama. Revolucionarni marksisti su tu gospodu odstranili nogom u zadnjicu. Isto tako treba da postupe i ubuduće. Predstojeći rat stvoriće povoljni ambijent za sve vrste avanturista, čudotvoraca i pronalazača zlatnog runa. Ovoj se gospodi, koja voli da greje ruke na vatri nacionalnog pitanja, ne sme dopustiti da priđe radničkom pokretu ni na domet puške. Ni najmanji kompromis sa imperijalizmom, kako fašističkim tako i demokratskim! Ni najmanji ustupak ukrajinskim nacionalistima, bili oni reakcionarni klerikalci ili liberalni pacifisti! Nikakvi „narodni frontovi“! Potpuna nezavisnost proleterske partije, kao avangarde trudbenika!

Po meni ovako izgleda ispravna politika u ukrajinskom pitanju. Ovde govorim u svoje vlastito ime. Pitanje zaslužuje međunarodnu raspravu. Prvo mesto u toj raspravi pripada ukrajinskim revolucionarnim marksistima. Mi ćemo slušati njihovu reč s najvećom pažnjom. Ali neka se požure: vremena za pripremu nema mnogo!
22. april 1939.g
Бюллетень оппозиции (большевиков-ленинцев)
N 77-78.